Skip navigation

Kilometri me izvlače. Ako šetaš dovoljno sve će proći. Kod čoveka koji pamti gluposti tako se leči problem zaboravljanja. Tešilo me samo to što sam bio toliko sjeban da sam glavom udarao u najdublji ton lestvice depresije. Onda znam da od tog trenutka može da mi bude samo bolje.

Nije čudno da ljudi pišaju po živoj ogradi u 9 uveče na Brdu. Mislim, meni je bilo čudno, ali drugi izgleda ili nisu to primećivali ili su navikli. Zato sam vikao ka tom matorom kad je zakopčao šlic:

– Alo gospodine!

Nije se okrenuo. Poslednji put je bio gospodin pre jedno 40 godina.

– Ej,alo!

Na to je reagovao.

– Šta je?

– Zašto pišate po živoj ogradi?

– Sisaj mi kurac!

Ne znam zašto ljudi to govore. Mogu da se kladim – da sam otišao tamo i stvarno hteo da mu sisam kurac, ne bi mi dao. Garant.

Vladica Milošević je čučnuo glavu.

– Sad će da izvadi pištolj i da nas pobije.

– Što tebe jbt?

– Zato što sam  pored tebe.

Eto šta ti je zagarantovano ako si radoznao u zemlji Srbiji, ili te roknu ili sisaš. Ovaj nije imao pištolj kod sebe. Nastavilii smo standardnom rutom ka ski stazi.

***             ***             ***

Nedeljom ubijam kilometre sa Dijanom. Progutala je Oliveru Jevtić. Jedina devojka koju znam, a da može toliko da hoda. Krug oko Ade, biciklističkom do grada, pa na Zeleni Venac. Neverovatna je. Trenutno se osećam kao da sam imao pasivni status u vrlo nasilnom snošaju sa Bantu crncem.

Poruka za Vučka Miloševića: Volim je. Dobićeš je jeftino – za Mustanga iz šezdesdevete, jedno čokoladno mleko i ,životinjsko carstvo’. Retko sam skroman. Uz nju ide i dodatna oprema u vidu orbit winterfresh service pack special edition za upotrebu nakon girosa. Navijači znaju zašto.

Čudne se stvari događaju u pedestrojci. Neki lik se drao u telefon:

– Jedan pileći veliki ( i pilići imaju veliki), salatu i jedan svinjski veliki!

Kao da je poručivao hranu za godišnji kongres animal fetišista. Fino je izgledao. Valjda su svi fetišisti takvi.

Ali prava stvar događala se desno od mene gde je bio taj ramštajn sve-ću-da-vas-pobijem-i-posisam-vam-krv-iz-aorte dečkonja i njegova devojčica. Cenim da je imao tu negde oko 25 kila sa sve martinkama koje mu je mama kupila. Mogao si da zažmuriš i da čuješ onaj zvuk kao kad neko pokušava da izvuče sok iz onog tetrapaka kakve su ranije pravili, samo što tog soka više nema. E tako su se njih dvoje ljubili. To otegnuto ccccccccccccccccccccccccc plivalo je u usamljenosti prepunog autobusa. Onda su pustili muziku pa je on počeo da sere takve nebuloze da sam ozbiljno razmišljao o tome da mu zabodem ribu. Uvek zabodi ribu. Lakše je, zbunjujuće je, a i više će se uplašiti njen dečko majmun. Bakarina škola.

– Noću ću bre na gajbu da mu banem i da ga iskasapim bre.. Kašikaru ću da mu bacim.

– Nemoj bre Nemanja..

– Šta nemoj bre? Šta nemoj? Ima da vidi on kome će da komentariše sliku. Ima da vidi.

E to je bilo smešno. Valja pokazati pravi užas tom detetu. Neke male posoljene rezove na preponama dok kleči u nekoj šumi. Konstantan bol, duži vremenski period. Ili nekog velikog, sluzavog guštera sa glavom njegove majke kako leži na steni i sunča se. Nisam to još do kraja definisao. Jesam li besan ili lud? Ili možda oboje?

Imam taj ritual da pljunem žvaku u šaht ispred svoje zgrade. Volim da mislim da će sutra biti dobar dan ako pogodim. Promašio sam.

Sedeo sam na ljuljašci na dvaespetom i po drugi put čitao ,Lovca u raži’ kojeg sam prethodno veče oteo Vladici Miloševiću. Mora da sam izgledao prilično debilno među svom tom decom i tatama i mamama. Jbg, volim ljuljaške. A onda sam čuo dete iza mene.

– Tata, a ja hoću da se ljuljaaaaaaaaaammmmmmmmmm..

– Hoću i ja tataaaaaaaaaaaaaaaa..

– Ne može sad. Vidiš da se bata ljulja.

Taj bata sam bio ja i bio sam u pravu – jesam izgledao debilno, kao neko na koga ne treba trošiti vreme u objašnjavanju da ima 23 godine i da bi bilo lepo da se skloni i ustupi mesto mlađim kolegama na ljuljašci. Sklopio sam knjigu.

– Evo ustajem. Taman da se ljuljaju obojica.

Ćale se i nije nešto obradovao.

– Ajde Jovane, ajde Ana. Evo bata vas pušta.

– Izvinjavam se, nisam video da je devojčica.

– U redu je druže.

Premestio sam se na klupu. Ćale je pozicionirao decu na ljuljaške pa sede pored mene. Nije prošlo ni 20 sekundi, a mali je već vikao.

– Tata upiškiću seeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeee..

– A tata i ja ćuuuuuuuuuuuuuu..

Malo sam se nasmejao. Morao sam jbg. Ćale me provalio, okrenuo se ka meni, umorno, zajebano, kao čovek koji po 99 puta dnevno ima probleme sa upišavanjem svojih potomaka.

– A nekad sam bio jebač.

E to je bilo interesantno. Interesantnije od ćelavog, nagruvanog lika i njegove dvospratne ribe i njihovog polusatnog razmenjivanja sluzi na klupi ispred. Jednako interesantno kao ljubičaste čizme.

– Tata jako mi se piškiiiiiiiiiiiii..

– I meniiiiiiiiiiiiiiii..

– Ćutite bre malo jebem mu!

– Tata neeeeeeeee..

Bilo je to kao sirena koja je otišla u fejd. Mali je stajao ispred nas sa nirvana izrazom lica dok mu je plava trenerka prelazila u teget trenerku. Svet je ponovo bio lep, nebo je bilo plavo i svi problemi su se za  par sekundi izlili u gaće. Ćale ustade.

– Druže, nemoj nikad da se ženiš.

– Neću.

– Znači, veruj mi, pre bih ceo život blenuo u tu knjigu nego što sam se ovako izjeb’o.

– Verujem.

– Doviđenja.

– Doviđenja.

I to je bilo to. Životna istina u samo 5 minuta, na klupi, pored reke, na dvaespetom.

E da. bog više voli one koji se tri puta krste kad su u pedestrojci i prolaze pored crkve u Narodnog fronta. Svi to rade, mora da je zbog toga. Pored veličine krsta oko vrata, to je najbitnija stvar ukoliko želite da budete voljeni. Pozdrav za boga ako čita ovo.

Sedim u kolima na uglu Neznanog junaka i Bulevara Ace Karađorđevića u pola 12 noću i gledam Ducu Karamarkovića kako povraća dušu napolju. U jednom trenutku on se okreće ka meni i urla glasom vučjaka kojeg je udario šleper na magistrali.

– Banovićuuuuuuuuuuu!!!! Bečka šnicla, Banovićuuuuuuuuuuuuu!!!!!!!

Odvalio se. To je čovek koji se ne drži za šipku u prevozu jer je prljavo, a sada se brisao lišćem sa ulice jer nije imao maramicu. Konačno smo ga namolili da uđe u kola. Vrištao je neku pesmu sa radija sve vreme i otvarao vrata da pljune. Obećao mi je piće jer sam se vratio po njega, a onda je rekao da bi se i on vratio po mene da sam ja ostao na stanici tako da ništa od pića. Umirao sam od smeha napred, a on od rakije pozadi. Parkirao sam i izašli smo iz kola. Malo se teturao pa me zagrlio da bi korigovao pravac. Išli smo po šinama, a ka nama je išao tramvaj.

– Banoviću, udariće nas tramvaj.

– Neće brate.

– Znam ja tebe. Pustio bi ti da te udari tramvaj samo da bi i ja poginuo.

Kakav car jbt. Kakva fenomenalno glupa i potencijalno ispravna sentenca. Pomislio sam kako moram da je zapamtim.

*             *             *

Opštenarodno veselje u TV sali studentskog doma ,4.april’ . TV sala se tako zove jer je na sredini jednog zida postavljen televizor koji je nekada radio. Sada se tu nalazio improvizovani šank. Stotine dečaka i devojčica u svojim najboljim izdanjima hrli  da se odvali od alkohola i pojebe ukoliko je to moguće. Bio je dovoljan jedan pogled pa da vidiš da je tu bilo dosta onih što su slikali tramvaj kad su prvi put stigli u Beograd. Mislim, ni ja nisam iz Beograda, ali mrzim ljude koji se oduševljavaju glupostima tipa tramvaj, trolejbus, dve raskrsnice, kružni tok. Elem, mi smo imali Šomija Ljubomirovića, a on se vratio iz Amerike i imao je vezu pa smo tako i dobili sto za to veče, a ko ima sto taj je faca. Duda Radović bio je faca i bez tog detalja i surfovao je na talasima kratkotrajnih ljubavi koje dominiraju na takvim skupovima mladih. Eno ga, uhvatio je neku Milicu (lepa devojka mada malo čudni zubi i čini mi se da se beči dok izgovara nešto) i ljubi je u ruku. Ide mi se kući jbg, ali neću da ga prekidam sad iako znam da će to da potraje. Blejim ja tako, kad eto ti, dolazi lik dva sa dva, bela maja, zalizana kosica, nagruvan, kajla oko vrata, pivo u ruci i očigledna želja u očima da penetrira Dudinu Milicu. Ona mu nekako odgovori da od toga nema ništa jer je sa dečkom i pokaže na Dudu. Onaj vo ga pogleda svojim volovskim očima i garant misli svojim zakržljalim polumozgom ,koji kurac jbt? imam kajlu jbt. imam biceps jbt. cepio sam suncokret na kosu jbt.jbt..’ ali ipak se pokupi i ode. Mica dohvati Dudu za ruku i odvuče ga negde. U taj mah dolazi vo za naš astal, stavlja svoje pivo na isti i obrati nam se rečima čoveka čije je iskustvo po pitanju muško-ženskih odnosa nemerljivo:

– Nije on za nju. Mislim, ona je lepa devojka, ima lepo lice. Nije on za nju.

Ja ga pogledam i kažem mu:

– Znam jbg. Ja sam tog lika večeras upoznao. Ljakse totalni.

*             *             *

Krećemo kući. Kucam na prozorče onima iz obezbeđenja.

– Dobro veče. Jel možete na dam vratite naše lične karte? Banović i Radović.

Kopaju po onim kutijama tamo. Lik se okreće ka meni, iznerviran jer ne može da nađe.

– A jel ima taj Radović prezime?

E jbg..

nekad si bila riba sad gledas serije

Sećam se da smo sedeli na predavanju u 015 i da je bilo strašno vruće.  Sedeo sam u predzadnjem redu, a  Vanja iza mene jer je kasnila. Ipak, stigla je da kupi plazmu i sada je držala u jednoj ruci crvenu kesu, a drugom je trpala njen sadržaj u usta. Hrana je bila tu, što znači da i sreća nije bila daleko. Između tih krupnih zalogaja stizala je da izgovori poneku rečenicu.

– Banoviću, a jel ti možeš od svega da napraviš priču?

– Ne.

– Ja mislim da možeš. Ajde napiši jednu priču o meni.

– Ne pišem po narudžbini.

– A ajdeeeeeeee..

– Ne mogu.

– Ajde kad te lepo molim. Što uvek moraš da budeš takva pizda!

– Jbg..

– Pizdo!

Čini mi se da je prošlo preko godinu dana mog postojanja kao pizde. Slabo sam pisao, a i ono što napišem ili je bilo sranje ili me mrzelo da prepisujem. Siguran sam da je tehnologija kriva. Da imam pisaću mašinu sve bi bilo drugačije. Zato sam je sinoć spopao, Vanju, tu devojku kojoj se sve dogodilo i koja ima tavan pun raznih čudesa i koja ne ume da ćuti kad treba, da mi da pisaću mašinu. I to za džabe. Ubeđivala me da nema tu spravu. Znao sam da nema, ali sam je uporno nagovarao da mi je pokloni. Bilo mi je zanimljivo da je slušam kako pokušava da se seti gde je to videla. I dok se ona tako preslišavala, na semaforu ispred nas, baš na Terazijama, postadosmo svedoci divne manifestacije. Verovatno nigde u civilizovanom delu sveta ne bih mogao da vidim kako taksista hvata devojku, jedva devojku, pošto mi se učinilo da ima tek 18 godina, za kosu i to tako krvnički kao što najcrnji pimpovi  Nju Orleansa hvataju svoje bičarke sa Haitija za kosu, i treska je o beton. Onda kreće ka njenom dečku i džentlmenski ga odstrani iz igre, da bi se odma zatim pozabavio i drugom bičarkom. Sasvim razumljiva frustracija jednog taksiste. Ceo dan sedi u jebenim kolima i onda mu neko zvekne duga svetla u oči čim padne mrak. Alo bre. Alo. Pa nije ni on sisao vesla. Nekako ih razdvojiše, i on se besan vrati u svog mercedesa i sa 1394 na sat ode u pičku materinu. Gospoda iz pežoa iza, povređena partija u sastavu jedan dečak znaš me znam te i dve patrijarhalne gospođice sedoše u vozilo i uz jedno ,mamicu mu jebem bezobraznu’ nastaviše svojim putem.

Na Kalemegdanu smo gledali slike. Bilo je pola jedan noću i čuvar nam je dao prospekte da se edukujemo. Za gledanje slika treba predznanje. Čini se da je Ćuićeva zna dosta o umetnosti, pisala je o Velaskezu. Ipak, najviše su je privlačile slike punačkih žena.

– Evo, u ovo vreme bi sigurno bila riba!

Pogledao sam je opet. Nije bila debela. Voleo sam da je zajebavam da jeste, jer to radim svim ženama. Kod njih je sve u stavu, a iz nekog razloga Ćuićeva se trudila da ga nema. Kao vosak, mogao si da je oblikuješ kako hoćeš.

– A jel bi ti mene zajebavao da sam trudna?

– Ne, naravno.

– Ma najbolje da ne bi..

– Pa jedino ako bi se gegala onako..

Smejalo mi se, ali se nisam nasmejao. Onda smo se malo mačevali prospektima, pa sam je tukao, pa je ona mene tukla. Morala je, mama kaže da svako ko te udari u vrtiću zaslužuje da mu se vrati. A ti mali gadovi u vrtiću baš umeju da udare. Svejedno, bili smo na praznoj ulici, sa po 23 godine i tukli se kao deca u vrtiću. Dva idiota koja idu na noćni .

– Zašto se tako ponašaš prema meni?

– Pa ne znam. Da si ti na mom mestu kako bi se ti ponašala prema sebi?

Tu je počela da se smeje.

– Što se smeješ?

– Pa zamislila sam kako bih se uvatila i trljala kosu.

– Eto brate, ponašam se bolje prema tebi nego što bi se ti ponašala.

– E.. ajd ćuti!

I ućutao sam. Ali sam joj napisao priču. Više nisam pizda i konačno mogu da umrem kao častan čovek.

ustajanje u 7, rankovo predavanje o seksu jer sve dosad je bio laki peting, zaboravljeni kljucevi, motivaciono pismo dijani knezevic, uzas pedesetice, sejk u patuljku, pokusaj testa iz prodaje, pivo u patuljku, razvaljivanje rude u pikadu u patuljku, kikiriki u patuljku, pivo u patuljku, test iz prodaje (na fakultetu), zurba kuci, tegljenje marine uz stepenice, tusiranje, rasprava oko noza, kradja recepta za mafine, zaboravljena serpa, 123232 propustena poziva, 12 piva i 3 hleba, tegljenje torbi, grkovic koji krece na pola puta, stefan, milica, ljubljenje,kidanje ogrlice ivani, rukovanje, distanca, 17.1.2010.,pivo, pivo, fudbal, cebe, pivo, fudbal, pljeskavica, karamarkovic na rostilju, marina u suknji, ljubomirovic u elementu, tijana i zakivanje u glavu, djurdja = dobrota, stefan i moja avantura sa vanjom, tamara i moja neozbiljnost, marina u mojim farmerkama, poruka, odgovor, poruka, odgovor, poruka, jezero, bacanje kamencica u vodu, gadjanje vanje u glavu, gadjanje mene u glavu, slikanje, vino, peki tancic = brat, surdilovic = ozbiljnost, zurba, kola, zenskaros, ivana = dusa, kuca pos’o, blog, paf, krevet.

– Vidi ga ovaj Banović hejter!

Stajao sam u pećini, jednom nogom oslonjen o zid, sa čašom kisele vode u ruci. Svuda oko mene sreća i plima kratkotrajne ljubavi. Jebem li ga zašto, ali ne umem da uživam na taj opšte prihvaćen način. Nisam ni mrzeo. Više sam bio ravnodušan. Ćale koji je izveo decu da se igraju. Samo ne baš pravi ćale nego očuh. Odatle ta ravnodušnost.

Ispred mene su stajale flaše vina bez bilo kakve etikete koje su iz nekog čudnog razloga činile da se Miki Ljubomirović i Duca Karamarković vataju i naizmenično mešaju dupetom u divljoj požudi, a onda skaču i udaraju jedan drugog. Karamarković je nakon toga imao lep običaj da podigne obe ruke i urlikne moje prezime. Posle ovoga, flaše garant dobijaju etiketu ,animal tested’. Problem je bio, znao sam, u tome što nisam pijan. Nisam podnosio vino. Drugi su ga podnosili, ali se izgleda nisu podnosili međusobno. Dva divna gospodina pored nas odlučiše da se preispitaju po pitanju čvrstine lobanja. Kao i sve dobre stvari i ova brzo postade lepo prihvaćena. Gomila air max patika, polomljenih flaša i usporene reakcije pijanih ljudi. Jako tužno.

I tako se, na krilima ove fine nasilničke simfonije, nađosmo napolju. Pogledam u Vanju, a ona drži veliku crvenu ružu.

– E, dobila sam ružu!

– Ko ti je dao?

– Niko,uzela sam.

– Uzela si?

– Pa da..kad već niko nije hteo da mi pokloni.

U taj mah prilazi nam neka devojka i izgovara apsolutno najbolju rečenicu te večeri.

– Izvini, jel možeš da mi vratiš ružu? To sam dobila za rođendan.

Pauza. Jedna od onih neprijatnih. Za devojku što je tražila svoj poklon nazad, za mene što sam tu. Za sve, osim možda za Vanju.

Pored ambasade Francuske povede se neka čudna priča o zastavi te zemlje. ,Skinuti i zapaliti je’ reče devojka sa mog fakulteta. Kratka kosa, starija, izgledalo mi je kao da pokušava da naglasi svaku svoju reč. Ubacih se u priču.

– Zašto zapaliti?

– A šta bi ti uradio?

– Možda skinuti i ispišati se po njoj, a onda je vratiti na mesto. Tako će svi moći da je vide. Efekat je veći. Možda ne skidati uopšte, već pišati po njoj direktno odozdo.

– Ti baš imaš veliki kapacitet onda.

– Pa da. Kući pišam direktno iz dnevne sobe u wc šolju.

– Pokušavam da zamislim raspored tvog stana.

– Bolje nemoj.

Opet pauza.

– Ti si izgleda neki hejter.

Opet sam hejter. Jbt koliko su me ljudi hronično pogrešno procenjivali. Bio sam duša od čoveka, prava mica. Jedno vreme sam se trudio da volim sve što vole mladi. I sad to radim ponekad kad hoću da se podsetim zašto mi je bolje bez te zabave.

Na kraju sam ocenjen kao malo čudan i ne baš normalan jer svi koji čitaju Dilana Doga nisu baš normalni. Nisam slušao Kandu, Kodžu i Nebojšu, a to je brate kul, pa sam i na tom testu pao.

Posle 20 minuta, bez ikakvog razloga, Karamarković je dodao šlag na tortu mog socijalnog neuspeha.

– Banoviću, samo da ti kažem da mi izgledaš kao potpuni ludak.

Opet lupim pauzu. Zašto mi je koji kurac to rek’o? Plej.

– Zašto si mi koji kurac to rek’o?

– Pa ne.. sad pokušavam da zamislim sebe kako ti dolazim u susret i ne poznajem te i kako bih baš pomislio da si ludak kad te vidim tako.

Pu jebem ti.. Ceo život pokušavaš da se svidiš ljudima i ništa.. Kako da spavam noćas..? Setim se prošle večeri i toga kako sam čak i gledanje filma stigao da upropastim. Ipak, nije mi bilo loše tada, kad sam se sa Ivanom smejao totalnim glupostima, dok mi je gurala ruku sa naslona i dok sam joj gurao ruku sa naslona.

Danas sam video nekog matorog kako u Maksiju, sa flašom stomaklije u ruci, urla dok peva ,Crazy’ od Aerosmith-a. Za mene još ima nade.

Sećam se prve godine kada smo Peki Tančić i ja išli na more. Tek što smo upisali fakultet, četiri prazna meseca bila su ispred nas i mi smo odlučili da radimo. Pozivanje oglasa pokazalo se kao totalno neuspešno (mislim da sam ja zvao i nekog dedu da pitam šta znači neka zajebana reč koju je prodavao) i moj Bane uključio se u celu priču. Našao nam je posao u nekom magacinu. ,Biće vama dobro tamo’, rekao mi je.

Trebalo je da se javimo direktoru u 10 sati ujutru. I eto nas kako stojimo u njegovoj kancelariji, tačno u 10 sati, sa torbama na ramenu. Bio je jul i bilo je užasno vruće, a dan još nije ni počeo kako treba. Znoj mi se slivao niz čelo, a leđa su me pekla od torbe. Odbili smo ponuđeni sok. Ne znam da li bi uopšte bilo ispravno prihvatiti nešto ponuđeno čisto forme radi. Neki čovek odveo nas je da nam pokaže gde ćemo se presvlačiti i jesti. Prostorija se nalazila u sasvim drugom delu zgrade. Bilo je odvratno, smrdelo na znoj i bajatu hranu. Patike su nam se lepile za pod, svuda okolo bili su razbacani papiri i stare novine koje su služile kao stolnjak. Dugačak drveni sto nalazio se na sredini prostorije, drvene klupe oko njega. Iscepana tapacirana stolica stajala je u uglu. Očigledno, u ovoj situaciji predstavljala je luksuz.

Presvukli smo se i sišli dole u magacin. U prvo vreme nismo znali šta bi tačno trebalo da radimo. Mislim da su nas i šefovi štedeli jer smo bili novi. Kasnije, naš radni dan počinjao je čišćenjem kruga. Ogroman parking, dve metle, lopata i kutija od cigareta. Obično je još neko radio taj posao pored nas, ali se često dešavalo da Peki i ja sami obavljamo to čišćenje. Ili barem veći deo. Sigurno veći deo. Skupljali smo lišće, karton, prazne plastične čaše i prašinu. Prašinu na početku, kasnije smo fušarili. Bilo je zajebano kad padne kiša. Tada smo mokar karton rukama odlepljivali sa betona i stavljali u kutiju. Bilo mi je nekako gadno. Mada..posle kopanja po kantama za đubre  malo se pomere ti kriterijumi za gadno. Dešavalo se i da očistimo sve, a onda dune vetar i ponovo nanese lišće ili neko u međuvremenu baci praznu čašu ili pikavac ili  kutija jednostavno pukne od svog tog sranja unutra. Onda smo se vraćali i radili stvar od početka. Ne jednom, ujutru su nam se javljali đubretari sa ,Dobro jutro kolege’. Mi se njima nismo javljali. Možda je trebalo. Bili smo prljavi i boleli su nas laktovi od metle.

Onda smo se vraćali u magacin i počinjali stvarno da radimo. Pakovali smo cigare. Hiljade kutija jebenih cigara. Dovuci paletu, tri kutije u jedan red i dve ispod, odvuci paletu. Intelektualno zahtevan posao. Morao si da se trudiš da ne poludiš. Ipak stalno smo skakali kad pozovu. Steva se samo pojavi i kaže ,Trebaju mi dvojica!’ i uvek smo ta dvojica bili Peki i ja. Hteo sam da radim, vreme sporo prolazi kad samo sediš. ,Za budale uvek ima posla.’ Tako su nam kasnije rekli ovi stariji tamo.

Naučili smo da vozimo male ručne viljuškare. Sve sam živo izudarao dok nisam ušao u štos. Posle pet dana dođe meni janičar iz ,Viessmann’-a. Ćelav, nizak, dugački brkovi. Ide kroz magacin, odjednom stane, lupne neki bojler i kaže ,Izvuci mi ovo.’ Krenem ja da izvlačim, a on me gleda podsmešljivo. ,Mali, prema mom skromnom desetogodišnjem iskustvu to tako neće moći.’ Za tri i po minuta sam mu izvukao i tu i sledeću paletu. Ništa mu nisam rekao. Ni on meni više ništa nije rekao. Fora je bila u tome da te niko neće pohvaliti kad uradiš nešto kako treba. Zato su svi bili tu da kenjaju po tebi kad zajebeš. Niko neće uraditi nešto umesto tebe, niko ne brine o bilo čemu drugom osim o sebi.

Jednom me zamalo nije ubilo 300 kila SKF kugličnih ležajeva. Pet paleta padne mi tačno iza leđa. Zažmurim, otvorim oči. Vidim živ sam. Posle deset sekundi čujem onoga što je vozio viljuškar kako kaže ,Pazi’.

,Tetris’ je bio dosta popularan te godine. Igrao se pajserom i rukama, a cilj je bio očistiti sav korov između betonskih ploča i pukotina na parkingu. Jako relaksirajuće, naročito za kičmu i kolena. Ruke su dolazile na red sa izvlačenjem ,Argeta’ paštete i prepakivanjem džakova kikirikija. Ajde za kikiriki, ali mi nikad nije bilo jasno ko jede toliko jebene paštete.

Nekad je bilo toliko posla da mi nismo stizali da jedemo, što u neku ruku i nije bilo tako loše. Ja sam se i inače trudio da što manje jedem. Užasna hrana. Užasan način na koji ti ljudi jedu. Često smo dobijali kobasice za ručak. Na parkingu smo viđali pse bez nogu.

Nekad uopšte nije bilo posla i tada bi se Peki i ja izvalili na paletu sa uvek hladnim italijanskim pločicama i pričali kako će nam biti do jaja na moru. I bilo je.

Ne znam kako ljudi napišu 200 strana dobre, povezane priče. Čak me i gluposti tog obima fasciniraju. 200 strana sranja su ipak 200 strana na koje je neko morao da se isere. To je možda i teže.

Ja sam hteo da napišem priču. Striktno bez lupanja. Nešto interesantno i smešno. Za Marinu. Nešto što će da je trgne iz tog njenog depresivnog raspoloženja. Dve rečenice je bilo premalo, dve reči –  previše. Mislim da bih bio zadovoljan sa dve strane. Jedini problem je bio što sam u izmišljanju jako loš. Ona mi je pre nedelju dana rekla da joj malo nedostajem. Izmišljala je umesto mene i to je očigledno radila jako dobro.

Pokušao sam da pišem. Ništa. Odustao sam i okrenuo se traženju alternativnih rešenja. Možda bi trebalo da je udarim palačinkom i gledam kako joj se džem razliva po faci. Ona bi se, na svoj poseban način, obradovala palačinkama, a ja bih možda uživao u tom malom nasilju. Muškarac svoju ljubav dokazuje glupostima, a žena požrtvovanjem. Palačinke bi sigurno bile jako glup potez..

Praveći široke lukove oko učenja kao procesa i termina uopšte, najmlađi izdanak Banovića izabrao je hor kao put ka dobroj oceni iz muzičkog. Nakon silnih proba na koje je odlazio uvek snažno motivisan jednim poglednom na knjigu, došlo je vreme da svoju umetničku stranu iskaže na javnoj predstavi. Upotrebiću reč ,koncert’ jer je tako pisalo na letku koji sam dobio ulazeći u salu. Pre ovoga, bio sam učesnik mnogih muzičkih manifestacija – nekoliko puta preživeo sam Orthodox Celts-e, sa AC/DC-ja sam se izvukao sa rasečenom usnom i par modrica, čak sam uspeo da uđem u ,Akademiju’ i odatle izađem nenadrogiran, ali ništa nije bilo zajebanije od horova, renesansne muzike i recitacija. Još uvek se sećam Beogradskog kvarteta harfi i nekih prilično užasavajućih scena koje sam tada video. Tu je ležala prava opasnost za slušaoca, a ja sam joj se, hronično neispavan, laganim korakom nameštao na zicer.

Sedeli smo među gomilom srednjoškolaca, Bane i ja, i čekali da strava počne. Naravno, taj negativni stav bio je isključivo moj. On se radovao i čak odavao utisak ozbiljne zainteresovanosti dok je proučavao program. Onda je pogledao u mene i moju nogu koja je nervozno udarala po podu.

– Ne valja ti to. Opusti se malo čoveče. Od kad nismo bili na nekoj kulturnoj manifestaciji..

Ubrzo sam znao imena sve dece koja su sedela pored nas. U prvi mah mi se učinilo da su bili naterani da dođu, kao što su nekada vojsku, a sada i mene, terali da dolaze na ovakve stvari, ali iz njihove priče saznao sam da su slušali ovo i ranije. Sedeli su u parovima, smešni mali dečaci sa doteranim frizurama i njihove namirisane devojčice, pleli prste i grlili se. Jedan od njih, Stefan, koji je sedeo ispred mene,  s vremena na vreme bi se okrenuo da poljubi svoju izrazito ružnu devojku koja je sedela pored mene. Još nije ni počelo, a ja sam dobio neodoljivu želju da mi ne bude dobro. Toliko da moram da izađem napolje.

Nakon 15 minuta zakašnjenja, devojčice u pozajmljenim crnim haljinama i dečaci u šljampavim belim košuljama izađoše na binu i pod dirigentskom palicom reprezentativnog primerka žene u dubokom klimaksu (mada se i ,kompleks’ čini kao sasvim odgovarajuća reč u ovom slučaju) započeše tihu ofanzivu na moje bubne opne. Prve tri pesme prošle su gotovo neprimetno. Kada je počela četvrta, krenuo sam da grickam nokte. Tokom šeste pogledao sam u prste i video lepu, crvenu boju krvi na desnoj ruci. Bane je i dalje ostao savršeno smiren, ponositi vlasnik ‘ono-je-moj-sin’ izgleda. Čekao sam pogodnu priliku da neprimetno bacim pogleda na program i nadao se dvocifrenom broju. Ništa od toga. Pronašao sam novu zanimaciju u gledanju malog debelog pevača koji se trudio da otvara usta uprkos svojim obrazima od kojih su mu se i oči jedva videle. Nema sumnje, imao je težinu za predsednika opštine. A onda – krajnje bizaran slučaj. Mali Stefi odlučuje da se ne okrene, već samo ispruži ruku u nameri da dohvati svoju dragu. Jedini problem je bio što je ta ruka sada bila na mom kolenu. Devojčica pored mene se okreće – jbt koliko je ružna – i gleda me krajnje zbunjeno. Morao sam da reagujem.

– Stefi!

Mali se okrenu ka meni i, uplašen, brzo shvati u čemu je problem.

– Izvinite molim Vas.

On mi persira. Fantastično. Sada znam da sam mator i ozbiljan. Krećem ka džepu u nameri da pogledam na sat i baš tada, sa svoje desne strane začuh pitanje, tiho, ali nervozno i puno kajanja.

– Koliko je sati?

Bio je to moj gospodin otac. Nisam mogao, a da se ne nasmejem. Taman kada sam hteo da odgovorim, glas sa bine me preseče.

– Hoćemo li bis?

Naši nečujni krici prolomiše se salom kulturnog centra Čukarica.