Vanja

Sećam se da smo sedeli na predavanju u 015 i da je bilo strašno vruće.  Sedeo sam u predzadnjem redu, a  Vanja iza mene jer je kasnila. Ipak, stigla je da kupi plazmu i sada je držala u jednoj ruci crvenu kesu, a drugom je trpala njen sadržaj u usta. Hrana je bila tu, što znači da i sreća nije bila daleko. Između tih krupnih zalogaja stizala je da izgovori poneku rečenicu.

- Banoviću, a jel ti možeš od svega da napraviš priču?

- Ne.

- Ja mislim da možeš. Ajde napiši jednu priču o meni.

- Ne pišem po narudžbini.

- A ajdeeeeeeee..

- Ne mogu.

- Ajde kad te lepo molim. Što uvek moraš da budeš takva pizda!

- Jbg..

- Pizdo!

Čini mi se da je prošlo preko godinu dana mog postojanja kao pizde. Slabo sam pisao, a i ono što napišem ili je bilo sranje ili me mrzelo da prepisujem. Siguran sam da je tehnologija kriva. Da imam pisaću mašinu sve bi bilo drugačije. Zato sam je sinoć spopao, Vanju, tu devojku kojoj se sve dogodilo i koja ima tavan pun raznih čudesa i koja ne ume da ćuti kad treba, da mi da pisaću mašinu. I to za džabe. Ubeđivala me da nema tu spravu. Znao sam da nema, ali sam je uporno nagovarao da mi je pokloni. Bilo mi je zanimljivo da je slušam kako pokušava da se seti gde je to videla. I dok se ona tako preslišavala, na semaforu ispred nas, baš na Terazijama, postadosmo svedoci divne manifestacije. Verovatno nigde u civilizovanom delu sveta ne bih mogao da vidim kako taksista hvata devojku, jedva devojku, pošto mi se učinilo da ima tek 18 godina, za kosu i to tako krvnički kao što najcrnji pimpovi  Nju Orleansa hvataju svoje bičarke sa Haitija za kosu, i treska je o beton. Onda kreće ka njenom dečku i džentlmenski ga odstrani iz igre, da bi se odma zatim pozabavio i drugom bičarkom. Sasvim razumljiva frustracija jednog taksiste. Ceo dan sedi u jebenim kolima i onda mu neko zvekne duga svetla u oči čim padne mrak. Alo bre. Alo. Pa nije ni on sisao vesla. Nekako ih razdvojiše, i on se besan vrati u svog mercedesa i sa 1394 na sat ode u pičku materinu. Gospoda iz pežoa iza, povređena partija u sastavu jedan dečak znaš me znam te i dve patrijarhalne gospođice sedoše u vozilo i uz jedno ,mamicu mu jebem bezobraznu’ nastaviše svojim putem.

Na Kalemegdanu smo gledali slike. Bilo je pola jedan noću i čuvar nam je dao prospekte da se edukujemo. Za gledanje slika treba predznanje. Čini se da je Ćuićeva zna dosta o umetnosti, pisala je o Velaskezu. Ipak, najviše su je privlačile slike punačkih žena.

- Evo, u ovo vreme bi sigurno bila riba!

Pogledao sam je opet. Nije bila debela. Voleo sam da je zajebavam da jeste, jer to radim svim ženama. Kod njih je sve u stavu, a iz nekog razloga Ćuićeva se trudila da ga nema. Kao vosak, mogao si da je oblikuješ kako hoćeš.

- A jel bi ti mene zajebavao da sam trudna?

- Ne, naravno.

- Ma najbolje da ne bi..

- Pa jedino ako bi se gegala onako..

Smejalo mi se, ali se nisam nasmejao. Onda smo se malo mačevali prospektima, pa sam je tukao, pa je ona mene tukla. Morala je, mama kaže da svako ko te udari u vrtiću zaslužuje da mu se vrati. A ti mali gadovi u vrtiću baš umeju da udare. Svejedno, bili smo na praznoj ulici, sa po 23 godine i tukli se kao deca u vrtiću. Dva idiota koja idu na noćni .

- Zašto se tako ponašaš prema meni?

- Pa ne znam. Da si ti na mom mestu kako bi se ti ponašala prema sebi?

Tu je počela da se smeje.

- Što se smeješ?

- Pa zamislila sam kako bih se uvatila i trljala kosu.

- Eto brate, ponašam se bolje prema tebi nego što bi se ti ponašala.

- E.. ajd ćuti!

I ućutao sam. Ali sam joj napisao priču. Više nisam pizda i konačno mogu da umrem kao častan čovek.