All Wrong

- Vidi ga ovaj Banović hejter!

Stajao sam u pećini, jednom nogom oslonjen o zid, sa čašom kisele vode u ruci. Svuda oko mene sreća i plima kratkotrajne ljubavi. Jebem li ga zašto, ali ne umem da uživam na taj opšte prihvaćen način. Nisam ni mrzeo. Više sam bio ravnodušan. Ćale koji je izveo decu da se igraju. Samo ne baš pravi ćale nego očuh. Odatle ta ravnodušnost.

Ispred mene su stajale flaše vina bez bilo kakve etikete koje su iz nekog čudnog razloga činile da se Miki Ljubomirović i Duca Karamarković vataju i naizmenično mešaju dupetom u divljoj požudi, a onda skaču i udaraju jedan drugog. Karamarković je nakon toga imao lep običaj da podigne obe ruke i urlikne moje prezime. Posle ovoga, flaše garant dobijaju etiketu ,animal tested’. Problem je bio, znao sam, u tome što nisam pijan. Nisam podnosio vino. Drugi su ga podnosili, ali se izgleda nisu podnosili međusobno. Dva divna gospodina pored nas odlučiše da se preispitaju po pitanju čvrstine lobanja. Kao i sve dobre stvari i ova brzo postade lepo prihvaćena. Gomila air max patika, polomljenih flaša i usporene reakcije pijanih ljudi. Jako tužno.

I tako se, na krilima ove fine nasilničke simfonije, nađosmo napolju. Pogledam u Vanju, a ona drži veliku crvenu ružu.

- E, dobila sam ružu!

- Ko ti je dao?

- Niko,uzela sam.

- Uzela si?

- Pa da..kad već niko nije hteo da mi pokloni.

U taj mah prilazi nam neka devojka i izgovara apsolutno najbolju rečenicu te večeri.

- Izvini, jel možeš da mi vratiš ružu? To sam dobila za rođendan.

Pauza. Jedna od onih neprijatnih. Za devojku što je tražila svoj poklon nazad, za mene što sam tu. Za sve, osim možda za Vanju.

Pored ambasade Francuske povede se neka čudna priča o zastavi te zemlje. ,Skinuti i zapaliti je’ reče devojka sa mog fakulteta. Kratka kosa, starija, izgledalo mi je kao da pokušava da naglasi svaku svoju reč. Ubacih se u priču.

- Zašto zapaliti?

- A šta bi ti uradio?

- Možda skinuti i ispišati se po njoj, a onda je vratiti na mesto. Tako će svi moći da je vide. Efekat je veći. Možda ne skidati uopšte, već pišati po njoj direktno odozdo.

- Ti baš imaš veliki kapacitet onda.

- Pa da. Kući pišam direktno iz dnevne sobe u wc šolju.

- Pokušavam da zamislim raspored tvog stana.

- Bolje nemoj.

Opet pauza.

- Ti si izgleda neki hejter.

Opet sam hejter. Jbt koliko su me ljudi hronično pogrešno procenjivali. Bio sam duša od čoveka, prava mica. Jedno vreme sam se trudio da volim sve što vole mladi. I sad to radim ponekad kad hoću da se podsetim zašto mi je bolje bez te zabave.

Na kraju sam ocenjen kao malo čudan i ne baš normalan jer svi koji čitaju Dilana Doga nisu baš normalni. Nisam slušao Kandu, Kodžu i Nebojšu, a to je brate kul, pa sam i na tom testu pao.

Posle 20 minuta, bez ikakvog razloga, Karamarković je dodao šlag na tortu mog socijalnog neuspeha.

- Banoviću, samo da ti kažem da mi izgledaš kao potpuni ludak.

Opet lupim pauzu. Zašto mi je koji kurac to rek’o? Plej.

- Zašto si mi koji kurac to rek’o?

- Pa ne.. sad pokušavam da zamislim sebe kako ti dolazim u susret i ne poznajem te i kako bih baš pomislio da si ludak kad te vidim tako.

Pu jebem ti.. Ceo život pokušavaš da se svidiš ljudima i ništa.. Kako da spavam noćas..? Setim se prošle večeri i toga kako sam čak i gledanje filma stigao da upropastim. Ipak, nije mi bilo loše tada, kad sam se sa Ivanom smejao totalnim glupostima, dok mi je gurala ruku sa naslona i dok sam joj gurao ruku sa naslona.

Danas sam video nekog matorog kako u Maksiju, sa flašom stomaklije u ruci, urla dok peva ,Crazy’ od Aerosmith-a. Za mene još ima nade.