More

Sećam se prve godine kada smo Peki Tančić i ja išli na more. Tek što smo upisali fakultet, četiri prazna meseca bila su ispred nas i mi smo odlučili da radimo. Pozivanje oglasa pokazalo se kao totalno neuspešno (mislim da sam ja zvao i nekog dedu da pitam šta znači neka zajebana reč koju je prodavao) i moj Bane uključio se u celu priču. Našao nam je posao u nekom magacinu. ,Biće vama dobro tamo’, rekao mi je.

Trebalo je da se javimo direktoru u 10 sati ujutru. I eto nas kako stojimo u njegovoj kancelariji, tačno u 10 sati, sa torbama na ramenu. Bio je jul i bilo je užasno vruće, a dan još nije ni počeo kako treba. Znoj mi se slivao niz čelo, a leđa su me pekla od torbe. Odbili smo ponuđeni sok. Ne znam da li bi uopšte bilo ispravno prihvatiti nešto ponuđeno čisto forme radi. Neki čovek odveo nas je da nam pokaže gde ćemo se presvlačiti i jesti. Prostorija se nalazila u sasvim drugom delu zgrade. Bilo je odvratno, smrdelo na znoj i bajatu hranu. Patike su nam se lepile za pod, svuda okolo bili su razbacani papiri i stare novine koje su služile kao stolnjak. Dugačak drveni sto nalazio se na sredini prostorije, drvene klupe oko njega. Iscepana tapacirana stolica stajala je u uglu. Očigledno, u ovoj situaciji predstavljala je luksuz.

Presvukli smo se i sišli dole u magacin. U prvo vreme nismo znali šta bi tačno trebalo da radimo. Mislim da su nas i šefovi štedeli jer smo bili novi. Kasnije, naš radni dan počinjao je čišćenjem kruga. Ogroman parking, dve metle, lopata i kutija od cigareta. Obično je još neko radio taj posao pored nas, ali se često dešavalo da Peki i ja sami obavljamo to čišćenje. Ili barem veći deo. Sigurno veći deo. Skupljali smo lišće, karton, prazne plastične čaše i prašinu. Prašinu na početku, kasnije smo fušarili. Bilo je zajebano kad padne kiša. Tada smo mokar karton rukama odlepljivali sa betona i stavljali u kutiju. Bilo mi je nekako gadno. Mada..posle kopanja po kantama za đubre  malo se pomere ti kriterijumi za gadno. Dešavalo se i da očistimo sve, a onda dune vetar i ponovo nanese lišće ili neko u međuvremenu baci praznu čašu ili pikavac ili  kutija jednostavno pukne od svog tog sranja unutra. Onda smo se vraćali i radili stvar od početka. Ne jednom, ujutru su nam se javljali đubretari sa ,Dobro jutro kolege’. Mi se njima nismo javljali. Možda je trebalo. Bili smo prljavi i boleli su nas laktovi od metle.

Onda smo se vraćali u magacin i počinjali stvarno da radimo. Pakovali smo cigare. Hiljade kutija jebenih cigara. Dovuci paletu, tri kutije u jedan red i dve ispod, odvuci paletu. Intelektualno zahtevan posao. Morao si da se trudiš da ne poludiš. Ipak stalno smo skakali kad pozovu. Steva se samo pojavi i kaže ,Trebaju mi dvojica!’ i uvek smo ta dvojica bili Peki i ja. Hteo sam da radim, vreme sporo prolazi kad samo sediš. ,Za budale uvek ima posla.’ Tako su nam kasnije rekli ovi stariji tamo.

Naučili smo da vozimo male ručne viljuškare. Sve sam živo izudarao dok nisam ušao u štos. Posle pet dana dođe meni janičar iz ,Viessmann’-a. Ćelav, nizak, dugački brkovi. Ide kroz magacin, odjednom stane, lupne neki bojler i kaže ,Izvuci mi ovo.’ Krenem ja da izvlačim, a on me gleda podsmešljivo. ,Mali, prema mom skromnom desetogodišnjem iskustvu to tako neće moći.’ Za tri i po minuta sam mu izvukao i tu i sledeću paletu. Ništa mu nisam rekao. Ni on meni više ništa nije rekao. Fora je bila u tome da te niko neće pohvaliti kad uradiš nešto kako treba. Zato su svi bili tu da kenjaju po tebi kad zajebeš. Niko neće uraditi nešto umesto tebe, niko ne brine o bilo čemu drugom osim o sebi.

Jednom me zamalo nije ubilo 300 kila SKF kugličnih ležajeva. Pet paleta padne mi tačno iza leđa. Zažmurim, otvorim oči. Vidim živ sam. Posle deset sekundi čujem onoga što je vozio viljuškar kako kaže ,Pazi’.

,Tetris’ je bio dosta popularan te godine. Igrao se pajserom i rukama, a cilj je bio očistiti sav korov između betonskih ploča i pukotina na parkingu. Jako relaksirajuće, naročito za kičmu i kolena. Ruke su dolazile na red sa izvlačenjem ,Argeta’ paštete i prepakivanjem džakova kikirikija. Ajde za kikiriki, ali mi nikad nije bilo jasno ko jede toliko jebene paštete.

Nekad je bilo toliko posla da mi nismo stizali da jedemo, što u neku ruku i nije bilo tako loše. Ja sam se i inače trudio da što manje jedem. Užasna hrana. Užasan način na koji ti ljudi jedu. Često smo dobijali kobasice za ručak. Na parkingu smo viđali pse bez nogu.

Nekad uopšte nije bilo posla i tada bi se Peki i ja izvalili na paletu sa uvek hladnim italijanskim pločicama i pričali kako će nam biti do jaja na moru. I bilo je.